Re: Pruga uskog koloseka Bosanski Brod-Doboj-Zenica-Sarajevo
Poslato: 03 Mar 2013, 14:21
ПОГЛЕД НИЗ ПРУГУ
Након што је на Берлинском конгресу 1878. године добила управу над Босном и Херцеговином, Аустро-Угарска је, да би успоставила транспортне везе с новим територијама, 20. септембра те године донијела одлуку о изградњи пруге Босански Брод-Сарајево.
Пругу је градио приватни предузетник Михаил Сагер. Према једној верзији он је био специјалиста за пруге уског колосијека (0,76 м) и након што је завршио градњу пруге у Румунији, успио је, подмићивањем утицајних људи на Двору, добити нови посао у Босни, те се само због њега одустало од градње пруге нормалног колосијека.
За непуних пет мјесеци, 12. фебруара 1879, пуштена је у саобраћај пруга Босански Брод-Добој. За два мјесеца продужена је до Жепча, затим до Зенице, а 1882. и до Сарајева.
Пруга Добој-Тузла-Симин Хан завршена је 29. априла 1886. године, а 1897. у саобраћај је пуштена шумска пруга Усора-Прибинић. Изграђена је за потребе тршћанске фирме „Босанска експлоатација дрва“ са сједиштем на Усори, која је са Земаљском владом закључила уговор о дугогодишњој експлоатацији шума са простора између ријека Босне и Врбаса. Због разлике у ширини колосијека у прекосавским крајевима сва роба је претоварана у тадашњем Босанском Броду, а још 1878. године у ту сврху је основана посебна организациона јединица која је названа „Жељезнички претовар“.
Прве локомотиве биле су марке „краус“ јачине од 20 до 60 коњских снага са вагонима носивости до двије тоне. Већ 1880. у саобраћај су уведене „краус“-локомотиве од 150 коњских снага са „клозе“-вагонима који су могли носити терет до шест тона.
Ноћу се није возило, композиције су заустављане и пошто није било гријања у путничке вагоне уношене су посуде са топлом водом, а путницима су дијељена ћебад. Вагони су освјетљавани лампама са таваница у којима је службеник, звани „лампист“, ноћу палио уље.
Постојале су четири класе у путничком саобраћају. Прва класа била је прескупа и коштала је осам хелера (стоти дио круне) по једном километру. Друга је плаћана шест, трећа четири, а четврта само два хелера по километру јер није имала ни клозета ни клупа и могло се сједјети само на поду.
У „Сарајевском листу“ из 1884. године забиљежено је да је брзи воз из Добоја полазио у 11 часова и 45 минута и у Сарајево стизао за 12 часова. Воз истог ранга раздаљину од 45 километара до Дервенте преваљивао је за четири часа.
Са своје двије станице, једном у граду, а другом на Усори, Добој је већ у то вријеме постао важна жељезничка раскрсница. У непосредној близини станице формирано је ново градско језгро са Конзорцијем, хотелом, поштом, бројним угоститељским и тровачким радњама. Како би проширили градски трг, општинске власти су од добојских трговаца откупиле приватно земљиште. У бомбардовањима 20. и 23. новембра 1944. године страдао је комплетан центар града и већина зграда је или уништена или знатно оштећена.
Након Другог свјетског рата стара жељезничка станица је полако губила корак с временом, а њену улогу преузела је станица Добој Нови на прузи нормалног колосијека.
Са станице Усора на ускотрачној прузи Дервента-Добој-Теслић посљедњи воз је отишао 31. марта 1968. године. На станици је владала помало тужна атмосфера, а локомотиву 73021 возио је машиновођа Илија Брнардић.
Воз су испратили и новинари, а један од њих је у „Гласу комуна“, број 481. од 10. априла 1968. године записао: „Више не пролази овим крајем тај мали воз. Не пролази, а иза њега је остало доста питања која треба ријешити.“
Ипак, све невоље које је одлазак „ћире“ проузроковао убрзо су заборављене, остала је само носталгија. Отклања је и сјећање на жељезницу уског колосијека чува стара локомотива испред зграде Жељезница Републике Српске, која стрпљиво и упорно пркоси времену будућем.
Након што је на Берлинском конгресу 1878. године добила управу над Босном и Херцеговином, Аустро-Угарска је, да би успоставила транспортне везе с новим територијама, 20. септембра те године донијела одлуку о изградњи пруге Босански Брод-Сарајево.
Пругу је градио приватни предузетник Михаил Сагер. Према једној верзији он је био специјалиста за пруге уског колосијека (0,76 м) и након што је завршио градњу пруге у Румунији, успио је, подмићивањем утицајних људи на Двору, добити нови посао у Босни, те се само због њега одустало од градње пруге нормалног колосијека.
За непуних пет мјесеци, 12. фебруара 1879, пуштена је у саобраћај пруга Босански Брод-Добој. За два мјесеца продужена је до Жепча, затим до Зенице, а 1882. и до Сарајева.
Пруга Добој-Тузла-Симин Хан завршена је 29. априла 1886. године, а 1897. у саобраћај је пуштена шумска пруга Усора-Прибинић. Изграђена је за потребе тршћанске фирме „Босанска експлоатација дрва“ са сједиштем на Усори, која је са Земаљском владом закључила уговор о дугогодишњој експлоатацији шума са простора између ријека Босне и Врбаса. Због разлике у ширини колосијека у прекосавским крајевима сва роба је претоварана у тадашњем Босанском Броду, а још 1878. године у ту сврху је основана посебна организациона јединица која је названа „Жељезнички претовар“.
Прве локомотиве биле су марке „краус“ јачине од 20 до 60 коњских снага са вагонима носивости до двије тоне. Већ 1880. у саобраћај су уведене „краус“-локомотиве од 150 коњских снага са „клозе“-вагонима који су могли носити терет до шест тона.
Ноћу се није возило, композиције су заустављане и пошто није било гријања у путничке вагоне уношене су посуде са топлом водом, а путницима су дијељена ћебад. Вагони су освјетљавани лампама са таваница у којима је службеник, звани „лампист“, ноћу палио уље.
Постојале су четири класе у путничком саобраћају. Прва класа била је прескупа и коштала је осам хелера (стоти дио круне) по једном километру. Друга је плаћана шест, трећа четири, а четврта само два хелера по километру јер није имала ни клозета ни клупа и могло се сједјети само на поду.
У „Сарајевском листу“ из 1884. године забиљежено је да је брзи воз из Добоја полазио у 11 часова и 45 минута и у Сарајево стизао за 12 часова. Воз истог ранга раздаљину од 45 километара до Дервенте преваљивао је за четири часа.
Са своје двије станице, једном у граду, а другом на Усори, Добој је већ у то вријеме постао важна жељезничка раскрсница. У непосредној близини станице формирано је ново градско језгро са Конзорцијем, хотелом, поштом, бројним угоститељским и тровачким радњама. Како би проширили градски трг, општинске власти су од добојских трговаца откупиле приватно земљиште. У бомбардовањима 20. и 23. новембра 1944. године страдао је комплетан центар града и већина зграда је или уништена или знатно оштећена.
Након Другог свјетског рата стара жељезничка станица је полако губила корак с временом, а њену улогу преузела је станица Добој Нови на прузи нормалног колосијека.
Са станице Усора на ускотрачној прузи Дервента-Добој-Теслић посљедњи воз је отишао 31. марта 1968. године. На станици је владала помало тужна атмосфера, а локомотиву 73021 возио је машиновођа Илија Брнардић.
Воз су испратили и новинари, а један од њих је у „Гласу комуна“, број 481. од 10. априла 1968. године записао: „Више не пролази овим крајем тај мали воз. Не пролази, а иза њега је остало доста питања која треба ријешити.“
Ипак, све невоље које је одлазак „ћире“ проузроковао убрзо су заборављене, остала је само носталгија. Отклања је и сјећање на жељезницу уског колосијека чува стара локомотива испред зграде Жељезница Републике Српске, која стрпљиво и упорно пркоси времену будућем.
