Велики Везир, моћни Мехмед-паша Соколовић, родом из околине, решио је да се одужи постојбини и старом роду, и натера околодринска брда да јеком преносе његово име вековима.
Повезивање природом раскинутих делова турског царства, омогућавање трговине и лакшег премештања војне силе, били су чист ћар.
Највећи турски архиректа свих времена, Мимар Синан, смислио је како се лепотом кроти река склона разигравању по то мало ширине око Вишеграда.
Каменоресце из Далмације предводио је Улцињанин Антоније, и ето Србима подлоге да, вековима после 1577. године, тврде да је мост начинио чувени Раде Неимар, који је творац свих знаменитих грађевина Балкана од средњег века, до ових дана.
Од седре, познате и као бигар камен, извајали су једанаест елегантних лукова, направили капију и софу на највишем делу ћуприје.
На софи су дуго седели само Турци, пушили и хватали слатку тишину да им не оде, не измакне; то се мора без журбе и видљивог хтења урадити.
Преко пута, код плоче са натписом, продавци алве и тек скуване мирисне кафе, стрпљиво су чекали знак да приђу и послуже.
Ту, код капије, у телу моста налазио се отвор; причало се, нарочито међу децом, да је то улаз у тајне одаје Црног Арапина, који повремено излази, љут, и не дели жртве по вери, за разлику од пристрасних Марка Краљевиће и Алије Ђерзелеза.
Док се мост градио, Радисав са Уништа био је вила, она што за ноћ разгради труд од више дана; окончао је живот на омашћеном коцу и више сметњи напретку здања на Дрини није било.
Истовремено је подигнут и отмени хан на спрат, од истог жућкастог камена и кровом од тамноцрвеног црепа; прозори су били клесани а изгледали су као да су од чипке направљени.
