FORUM LJUBITELJA ŽELEZNICA

Priču o srpskoj železnici znamo, o odgovornosti onih koji su vozili vozove
i onih koji su ih „negovali“, takođe. Ali, ti isti železničari su znali za red i
srpske običaje. Kako se u porodici slavi porodična slava, tako i železničari
imaju svoju – Car Konstatin i carica Jelena. Fotografija je nastala na slavi
1933. godine. Slava je slavljena prema srpskoj tradiciji: sveća, kolač,
vino i žito, a ostalo šta ima. Domaćin slave je bio. Dragobrat Obradović,
diplomirani mašinski niženjer, šef Ložionice, sedi, kako bi se to reklo, u
prvom čelu. Gosti su svečano obučeni, kako prilika i zahteva. Nije izostala
ni muzika bez koje se srpska domaćinska slava ne može ni zamisliti, a
tek bez basa takvo slavlje ne može proći. Slava je proslavljena u
tadašnjem Sokolskom domu, Sokolani, gde se posle rata smestila
direkcija trgovinskog preduzeća „Pobeda“ kojeg više nema.



Najzanimljivija ličnost na ovoj fotografiji je, svakako, Dragobrat
Obradović, diplomirani mašinski inženjer, koji je za šefa Ložionice došao
iz Beograda.O njemu ne znamo mnogo.Znamo da je u Lajkovcu stanovao
u kući sa bazenom koja je namenski bila podignuta za porodicu šefa
ložionice i nalazila se između pruge i valjevskog puta a preko puta
ložionice. Prema svemu tome znamo da je ložionica u Lajkovcu imala
veliki značaj. Nije u to vreme u Srbiji bilo mnogo ni mašinskih inženjera a
ni kuća sa bazenom.

Покојни Топчидерац који је много допринео раду бившег форума на ову Митрину причу је одговорио:

"уче сам прочитао једну лепу и интересантну поруку о Слави железничара Лајковца. Ту сам у тексту наишао на име, а на приложеној фотографији и на лик некадашњег шефа ложионице Драгобрата Обрадовића, дипломираног машинског инжењера. Као велики пријатељ лајковачких пруга и потомак породице која је одржавала присне контакте са Драгобратом Обрадовићем, покушаћу овде, у неколико наврата, да напишем по нешто из живота и рада тог човека који је уложио део свог живота у Лајковац и лајковачке пруге.

Обрадовић је био пореклом из Београда, где је и дипломирао као машински инжењер. Одмах по завршетку студија посветио се железници уског колосека: почео је са радом у Сарајеву, потом је био извесно време у Ужицу, а најлепши део свог живота провео је у Лајковцу. Тек ту се осећао као код куће. Тежиште његове делатности били су Ложионица и Железничка радионица, али често је извршавао и задатке по целој мрежи коју овде називамо лајковачким пругама. Шта било да се деси, Лајковчани су хитали у помоћ. Са њима је, дању и ноћу, био Обрадовић. И поред свега тога налазио је времена и за друге делатности у Лајковцу. Видели смо га већ као домаћина славе. Сећам се када је причао о подизању Дома железничара, а био сам са њим када се мучио да пусти у погон и подеси пројектор тонфилмова у лајковачком биоскопу.

Можда данас то више нико не зна, али Обрадовић је био и машиновођа. То му је био сан и хоби. Радио је дуго као ложач локомотиве, исто као што су морали да раде и други кандидати за машиновође. Положио је испит заједно са другим машиновођама, без протекција или посебних обзира; хтео је да буде прави машиновођа, равноправан са другима. И касније је често и возио. Ова пасија је више пута одиграла важне улоге у његовом животу и надам се да ћу се неком приликом осврнути и на то.

Обрадовић се први пут оженио као студент. Имао је двоје деце из тог брака који се није дуго одржао. Међутим у другом браку нашао је идеалног друга и животног партнера, супругу са којом се идеално слагао. Деца су га често посећивала. На овом месту нисам могао да не задрем и у приватни живот, али мислим да је Обрадовићу и сређеност приватног живота помогла да се посвети послу и људима са којима је радио. Чланица Митра је тачно навела где је становао: практички на железничкој станици. Увек сам мислио да је желео што боље да се приближи железници. Следећи колосек је био удаљен свега два или три метра од његових прозора. Знао је напамет ред вожње свих возова и често је при проласку неког воза контролисао на сату да ли тај касни. Знао је и ко вози и кога ће сутра да позове на „рапорт“ због закашњења.

У Лајковцу је провео и најтеже ратне године, када је живот железничара био далеко тежи него под нормалним околностима. Ту се више није знало ко заповеда: Немци, локалне власти, партизани, или четници. Наредбодавци су се сваки час смењивали. Никад се није знало где ће нешто да се дигне у ваздух, када ће воз да налети на оштећену пругу, или када ће митраљески рафали да изрешетају неку локомотиву. И за све што се дешавало, одговарало се пред неким. Лајковац и његови људи су са тешким ранама преживели ту епизоду.

Не знам тачно кад и како је Обрадовићу престала служба у Лајковцу. Још мање знам и зашто. Знам само да је то било убрзо по завршетку рата. Обрадовић се преселио у Београд, где је добио службу у Дирекцији за котлове. Као инспектор котлова много је путовао по Србији. Увек железницом. Нажалост, не више на локомотиви, већ у неком вагону. Ипак га је то по мало тешило. У то време нас је често посећивао и радовао сам се кад сам успевао да искамчим из њега неку причу из његовог живота и рада у Лајковцу. Није често причао о томе.

Добро се сећам једног разговора са њим. Кад је у поодмаклим годинама добио вештачке вилице, пожалио ми се да све може са њима, само једно не: не сме да пљуне са локомотиве у вожњи а да му не излете протезе. Питао сам га кад је та ситуација. „Па добро, и кад сам у вагону још увек волим да отворим прозор и да пљунем као некада“. Остао је железничар и машиновођа до краја живота.

Не знам како је преболео укидање саобраћаја на лајковачким пругама. Био сам већ далеко од Београда."