FORUM LJUBITELJA ŽELEZNICA

Koja je to čokolada?

ŠON.. ?

Odgovor nam daje pukovnik Jeremija Stanojević

Da, pukovnik Jeremija Stanojević bio je veoma obrazovana i načitana ličnost, zanimljivog porekla i još zanimljivijeg života. Najpre kao ljubitelj i student istorije, Jeremija se interesovao i za istoriju Beograda, njegove stare planove, fotografije i razglednice, te je odlučio da u periodu između 1929. i 1932. godine sistematski fotografiše ulice Beograda. Na ovoj fotografiji vidimo današnji Trg Republike (nekadašnji Pozorišni trg) sa dominantnom palatom Jugoslovenske banke i prvobitnom zgradom Kolarčeve zadužbine (srušene u Drugom svetskom ratu).
„Pozorišni trg oko 1930”, Jeremija Stanojević, foto: Muzej grada Beograda

Čokolada ŠONDA

Na fotografiji je uočljiva reklama sa natpisom Šonda sa desne strane. U pitanju je prezime Šonda, porodica osnivača i vlasnika prve fabrike čokolade u Beogradu!

preuzeto iz bloga: Ana Samardžić, maj, 2017. Časopis KUŠ! Belom gradu sve boje lepo stoje, čak i kad nije u boji...

Još čokolada ŠONDA....

pozdrav
Darko

Pozdravljeni,

imamo na raspolaganju fotografiju iz bloga: Marko Stojanović, Prvi tramvaji, 1900-1910.
Jedan od fotografa amatera koji je svojim objektivom ovekovečio ljude i ulice Beograda na prelazu iz 19. u 20. vek bio je Marko Stojanović, advokat i viceguverner Narodne banke. Njegova kuća se još uvek nalazi na kraju Knez Mihailove ulice (tačnije vodi se na Parisku ulicu) i u njoj je danas smešten Fakultet likovnih umetnosti. Arhitekta ovog zdanja bio je gorepomenuti Konstantin Jovanović, a upravo se on, pored njegovog oca i nekih drugih umetnika i značajnih građana tadašnjeg Beograda, našao i na Stojanovićevim fotografijama. Njegova fotografija otvorenih tramvajskih kola pokazuje prvu tramvajsku liniju u Beogradu koja je saobraćala na relaciji Slavija–Kalemegdan.

iz bloga: Ana Samardžić, maj, 2017. Časopis KUŠ! Belom gradu sve boje lepo stoje, čak i kad nije u boji...

pozdrav
Darko

Opet sam zakasnio sa dodavanjem podataka o čokoladi ŠONDA

Fabrika čokolade i konditorija K.M. Šonda a.d.

poznati industrijalac i proizvođač čokolade i drugih slatkiša, Kosta Šonda, 1902. godine zida prvobitnu prizemnu fabriku. Toliko je bio uspešan i poznat u svom poslu, da je ceo Beograd i dobar deo tadašnje Kraljevine Srbije znao za njegove poslastice.

Kosta umire 1910. godine, ali je pre toga posao preneo na svog sina Mihajla, koji sa velikim uspehom nastavlja očev porodični posao. Iste godine, nakon očeve smrti, Mihajlo Šonda proširuje kapacitete i fabrički kompleks izrasta u zgradu sa prizemljem i tri sprata...


Šonda je izdao i album sa samolepljivm sličicama koje su mogle da se dobiju unutar njegovih čokoladica.

Zanimljivo je da kompanija nije preživela period nakon Drugog svetskog rata, tačnije nacionalizaciju, iako je kao akcionarsko društvo, nakon 39 godina od osnivanja, uspela da uveća početni kapital za više od 300 puta. O uspehu Mihajla Šonde i njegove fabrike čokolada govori jedan zanimljiv podatak.

Njegova kompanija je 1932. godine finansirala izradu skupocenog srebrnog pehara koji je te godine bio glavna nagrada na državnom prvenstvu u fudbalu. Da bi dodatno popularizovao gledanje fudbala, ali i prodaju svojih proizvoda, odlučio je da izda album sa samolepljivm sličicama koje su mogle da se dobiju unutar njegovih čokoladica!

Nažalost, fabrika je 1946. godine nacionalizovana i prešla u ruke državnog konditora Nada Štark, kasnije Soko Štark. Zgrada nije menjala svoj izgled, a početkom 2000-ih prelazi u vlasništvo kompanije Mona d.o.o., koja je prenamenjuje u tekstilnu fabriku, a 2007. godine izvodi temeljnu rekonstrukciju zgrade.


Šondin album sa samolepljivim sličicama fudbalera, koje su kupovane zajedno sa njegovim čokoladicama
pozdrav
Darko

Pozdravljeni,

na raspolaganju imamoi jednu fotografiju tramvaja u Kolarčevoj ulici "iz vazduha" iz 1937. godine...
pozdrav
Darko

Fontana sa vodoskokom na Terazijama , negde 30-tih godina :

PECELJ, pozdravljen,

da, fontana na Terazijama odlični je primjer, kako se može po promjenama u izgradnji olepšanja Terazija datirati fotografije i razglednice bez datuma.

Ova fontana trebala bi izgledati sasvim drugačije po nacrtu slavnog vajara Ivana Meštrovića...(iz bloga “Pobednik“ genijalnog Meštrovića,
Slavica Štulić na secanja.com)
Meštroviću je dat zadatak da izradi česmu u slavu pobede u balkanskom ratu, pobede nad Otomanskim carstvom. 1913. godine Meštrović počinje sa radom na ovom zahtevnom projektu. Radio je punih osam meseci da bi stvorio celovitu idejnu zamisao koju je nazvao „Alegorija“. Započeo je rad u sali za fiskulturu tadašnje osnovne škole u Ulici Kralja Petra I u arhitektonskom odeljenju Jelisavete Načić. Neposredno pred početak I svetskog rata figura budućeg „Pobednika“ i nekoliko maski za fontanu poslata su u Česku na livenje. Tamo ostaju do završetka rata.

Projekat koji je Meštrović zamislio osim bronzanog „Pobednika“ podrazumevao je veliku fontanu – česmu od kamena ( crveni bavarski granit sa reljefima koji prikazuju borbu protiv Turaka ) sa 20 bronzanih maski koju bi nosila četiri kamena lava. U sredini fontane je petostepeni stub visine 5 metara sa 50 bronzanih maski koji simboliše pet vekova ropstva pod Turcima, a na stubu „Pobednik“. Prečnik fontane je 8 metara, visina lavova koji nose fontanu 4 metra, a stub 5 metara. Nepobedivi „Pobednik“ večno zaustavlja vekovno ropstvo srpskog naroda. Iznad „Pobednika“ koji se odatle neće pomeriti širi se vekovna sloboda. Voda bujno teče sa „izvora“ pobede i slobode…

Kad bi trebali staviti "Pobednika" na fontanu posle prvog svetskog rata započinju čaršijske priče, javne rasprave o tome da li pobednik sme biti nag, bez uobičajenih nacionalnih obeležja, da li su Terazije pogodno mesto za trijumfalni spomenik…tako da se radovi obustavljaju.

„Pobednik“ je podelio narod, pravoslavnu crkvu, intelektualnu javnost, da bi rasprave poprimale i političku dimenziju…

Vojislav Ilić Mlađi govorio je da bi se srpske devojke zbog nagosti figure zarumenele od stida i spuštale pogled…

Pojavljuje se u „Politici“ karikatura Pjere Križanića pod nazivom „Pobeđeni Pobednik“ na kojoj tri muškarca u kafanskoj priči odlučuju o sudbini „Pobednika“: „I to mi je neki Pobednik. Otkud se on mogao da popne na Kajmakčalan, kad ne može ni na one skele na Terazijama.“ Karikatura govori o niskom, primitivnom nivou rasprava u narodu.

Po tome, kako su se izvodili radovi oko fontane mogu se barem definirati datumi razglednica Beograda...

I po tome, kada je nestala fontana...(iz bloga @Morton1905 na flickr.com)

Parada povodom Prvog maja 1947. godine. Između dva rata Terazije je krasila prelepa fontana. Prema projektu Ivana Meštrovića, tu je prvobitno trebalo da se nađe i spomenik Pobednik, kao i pet lukova koji je trebalo da simbolišu pet vekova pod Turcima.

Fontana je srušena iz potpuno suludih razloga, tako primerenih komunističkoj posleratnoj vlasti. Sklonjena je, naime, jer je bila na putu povorci organizovanoj zbog prvomajske parade.

pozdrav
Darko

Hvala Drko na iscrpnim podatcima !!! Nisam znao ko je bio autor fontane na Terazijama !

železocestnik napisao: 09 Apr 2022, 13:31 Fontana je srušena iz potpuno suludih razloga, tako primerenih komunističkoj posleratnoj vlasti. Sklonjena je, naime, jer je bila na putu povorci organizovanoj zbog prvomajske parade.

Poštovanje Železocestnik,

ova tvrdnja je, rekao bih, zabluda koja je dosta raširena u domaćim krugovima. Rušenje fontana na Terazijama je bilo predviđeno još pred početak 2. sv. rata, da bi se u sredinu trga prebacile upravo tramvajske pruge - kako ne bi ometale narastajući drumski saobraćaj. Gradska štampa je tokom 1940. ili čak 1941. pisala o projektu koji je Opština odobrila, najavljujući skori početak radova.

Posleratne vlasti su samo realizovale predratne planove, koji su predviđali preuređenje Terazija i ukidanje tramvaja u centru grada. Mislim da prvomajske parade čak i nisu bile primarni razlog za sve te urbanističke intervencije.

JŽ 363, pozdravljen,

ja sam "uleteo" u jedan blog i prepisao riječ po riječ.

A i u srpskoj wikipediji nije puno drugačije:
Značaj fontane i razlozi za njeno rušenje

Značaj
Fontana je među stručnim krugovima u Srbiji zajedno sa Terazija definisana kao „remek delo umetnosti koje se može porediti sa najboljim ostvarenjima u svetu” i „kulturno dobro grada Beograda”.[4] I pored toga došlo je do njenog rušenja kojim je ona izbrisana iz kolektivnog sećanja stanovnika Beograda,[1] i danas se može videti samo u brojnim publikacijama, na muzejskim fotografijama ili u filmovima o Beogradu.

Pretpostavke o razlozima rušenja
Iz urbanog središta grada fontana je uklonjena u sklopu rekonstrukcije Terazijskog platoa, ili po samo gradskim ocima znanim razlozi, po zamisli arhitekata, koji su nakon Drugog svetskog rata želeći da prate savremene urbanističke tokove gradili novo rušeći sve što je bilo staro.
Ima i mišljenja da je to bilo posleratno vreme kada se nova ideologija obračunavala sa buržoaskom kulturom. Ali su u ime nestanka buržoaske kulture, znalci, ipak, prenosili u svoje crvene domove i vile, njene delove.[5]

Kako bilo da bilo do danas su ostala u opticaju (na osnovu pretpostavke, o sprezi dve ideologije), dva gledanja na rušenje fontane:

Prvo — nastalo na osnovu tvrdnji da je sklanjanjem fontane napravljen prostor za neku paradu
Drugo — da je njeno rušenje rezultat borbe koja se vodila protiv „buržoaskih navika”.


Obrazloženje za rušenje fontane
Terazije kao srce starog Beograda neće u budućem velikom Beogradu izgubiti svoj značaj.

Ono će biti poprište velikih narodnih manifestacija. Više stotina hiljada ljudi će stvarati zajedno sa zgradama uokvirenim prostorom, jednu urbanističku celinu živih masa i zidnih platna okolnih zgrada.

Uskoro će Beograđani biti svedoci i učesnici ovako uzbudljivog urbanističkog doživljaja na Terazijama povodom opštenarodne prvomajske proslave. Tom prilikom će se Terazije predstaviti u svom novom ruhu.

Iz dela: N. Dobrovića, Kako će se urediti Terazije, 4. april 1947.


Rušenje fontane
Kako ne postoje pisani dokumenti o rušenju i uklanjanju fontane, ovaj čin može se rekonstruisati samo na osnovu zapisa u štampi i izjava starih Beograđana, koji se sećaju da je:
...fontana srušena 1947. zbog parade,[12] odnosno, da je to bilo pre prvomajske parade 1947. ali u svakom slučaju zbog parade, „a ne iz nekih drugih razloga”,[13] da je fontana bila gomila gvožđa i nije radila,[14] u stvari, naprotiv, da to nije istina;[15] uostalom, „da li su Terazije žrtva parade ili saobraćaja, ipak se tačno zna. Tu zaista nisu potrebna sećanja.[16]


Dodajem još dio literaturu iz srpske wikipedije, koja nas interesuje:
Borić, T. [2005]. O istoriji i arhitekturi terazijske fontane. Nasleđe, (6), 233.
M. Radošević, Dokumenta ipak postoje, Politika, 5. 10. 1987.
B. V. Nedeljković, Saga o Terazijskoj fontani, Beograd 1998, str. 57–58.
Radošević, M. (26. 9. 1987) Fontana, ipak, uklonjena zbog parade, Politika, str. 14
Đorđević, Ž. M. (2. 10. 1987) O Terazijskoj fontani i skupštinskoj ogradi, Politika, str. 15.
Radošević, M. (30. 9. 1987) Bila je to gomila gvožđa, Politika
Radošević, M. (2. 10. 1987) Radila je „do poslednjeg dana”, Politika.
Dragojević, P. [2016]. Umetnička baština kao političko sredstvo - Terazijska epizoda - fontana kao klin za klin- čorbu u političkoj kuhinji. Kultura, (152), 142-143.

Kompletan tekst iz srpske wikipedije: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D ... 0%BD%D0%B0


Pogledajmo kod Tijane Borić: O istoriji i arhitekturi terazijske fontane. Nasleđe, 2005 (6), 233:


Literatura za tekst gore:

pozdrav
Darko

Još literatura za tekst gore:

Ja baš po gradskim novinama ne mogu proveravati o planovima opštine prije drugog svjetskog rata.

Mislim, da bi autori u srpskoj wikipediji trebali znati za ove planove, ako su postojali i o njima barem nešto napisati. Barem o tome, koji arhitekat bi izveo te radove.

pozdrav
Darko