Priča iz Subotice

[cira-1]

Jedna priča o sudbinama ljudi. Priča je preuzeta sa sajta o Subotici ;

Догађај на железничкој станици
Суботица, јануар 1945. Бела Дуранци је дошао из школе и код куће је, за столом затекао свог течу Тонику, железничара. Теча је био ван себе, очигледно у шоку. Рат је још трајао, људски живот је протеклих година био јефтин а фронт је био близу, већ на Дунаву. Тих дана су кроз суботичку станицу пролазили транспорти возова са заробљеним немачким и мађарским војницима. Ту су правили паузу, отварали вагоне да заробљеницима дају храну и воду за дуг пут у Сибир.
Када се теча Тоника мало прибрао, укућани су сазнали причу. Стари железничар је тог дана био на свом радном месту са још двојицом колега, када је из Мађарске приспела композиција пуна заробљеника. Све је ишло по устаљеном реду, када је одједном настала галама и пуцњава. Неко је побегао из једног вагона, тако што је гурнуо стражара и у трену нестао између возова и магацина. У краткотрајном хаосу, тројица железничара су се нашли на погрешном месту. Пре него што је транспорт кренуо, двојица црвеноармејаца су, поред Тонике, зграбили једног од тројице железничара, убацили га у вагон и воз је кренуо са пуним бројним стањем, што је изгледа једино било важно.
Бегунац је нестао, композиција је отпутовала у ледени Сибир, а преостала двојица железничара остали су престрављени сазнањем колико су близу били да баш они буду добитници тог путовања.
Рат је трајао још неко време. На европским фронтовима се гинуло у сваком секунду, у концентрационим логорима и даље су спаљивали људе пуном паром. Трагедија се мерила великим бројкама, међу којима једна људска судбина може да потресе само оне најближе. А ћутање је било злато.
Може бити да су се зато коцкице за други део ове приче, саставиле тек пет година касније, у кафани Три јелена код Железничке станице у Суботици.
Друштво за столом, је те вечери начело теме о својим ратним догађајима. Први приповедач у кафани, железничар, испричао је како је био мобилисан у мађарску војску, затим су га Руси заробили у борбама код Будимпеште 1944. године, те је укрцан у воз за Сибир, који се зауставио на суботичкој станици.
- Знао сам да смо у Суботици. Врата су се отворила…препознао сам наш магацин, видео сам своје радно место…„сад или никад” помислио сам, гурнуо стражара и бацио се у рупу између два вагона!
Ту није био крај изненађењима. Прича је нагло прекинута, јер је један од присутних скочио на приповедача наоружан виљушком. Настао је лом. Подивљалог човека једва су задржали и смирили…
Коначно почиње и трећи чин драме. Тај човек је био онај злосретни железничар који је утрпан у воз за Сибир на почетку приче. Сад он у сузама прича како је три године провео у заробљеништву ни крив ни дужан. Да иронија буде комплетна, њих двојица којима су судбине биле замењене, били су школски другови и колеге…
За непоправљиви заокрет судбине, сазнали су тек тада.