На фозографији се лепо види да између станичне зграде и поште још није било чувеног „кутића“, места за дружење и разговоре у који се, по његовом настанку, радо одлазило. Тамо су на кафицу или партију шаха ишли и железничари и „цивили“.
А оно што је на фотографији најважније су људи овога краја и утицај железнице на свакодневни живот. Једна омања група људи је тек сишла с воза. Из ког правца је воз дошао, то не можемо никако да знамо, али није ни важно. Ишло се и у Ваљево и Лазаревац, па и у Београд. Носило се на продају све што се имало а неопходно је било за живот: млеко ( још се није продавало у тетрапаку ), сир, јаја, кајмак, разно воће и још много шта. А у граду се куповало и кући носило само оно што је домаћинству било неопходно. А ако је пара требало за нешто важније, то неопходно је морало да сачека до неког другог пута.
За пијацу се облачило радно и уредно одело, а жене су имале обавезно мараме на глави, јер су то, ипак, биле жене са села.
Али нису сви морали ићи по пијацама. Било је и оних који су имали лепе плате, па кад се нешто значајније купује, онда правац Београд или Ваљево. Обуче се најлепше одело, дотера фризура, па ни наочаре за сунце нису биле наодмет, а и отменије се делује. Обично се у куповину и на пијацу одлазило првим јутарњим возом негде око четири сата ујутру, пре сванућа, а враћало се после подне. Требало је на пијаци бити на време и што пре распродати робу, па у куповину. Они који су ишли само у куповину , били су у повољнијем положају. Имали су времена да пронађу лепе и квалитетне ствари и по повољнијим ценама. А најважније је било вратити се кући задовољан.
