Pruga uskog koloseka Lajkovac-Gornji Milanovac-Čačak

[ivanjz]

DLC je odgovorio:

Postovani g. ivanjz, jako sam Vam zahvalan za smernice i upute koje se mi dali... Bas sutra cu ici u Beograd poslom, i svraticu u Muzej zeleznice, pa se nadam da cu zaista nesto naci.. Ako ne gledacu da odem do Obrenovca, pa da pokusam i tamo da saznam nesto. Posebno sam Vam zahvalan na toj informaciji... Eto, nikada ne bih saznao da je zel. stanica u Obrenovcu identicna (ili gotovo ista) kao ova nasa u Milanovcu.

Drago mi je da imate lepa iskustva sa g-dinom Marusicem iz naseg muzeja. I ja sam imao prilike da ga upoznam, i uverim se da je zaista korektan i spreman na saradnju i pomoc (u skladu sa mogucnostima).

Gledacu da zanimljivosti vezane za moj rad objavim i ovde (kako rad bude tekao), tako da se nadam da ce vam biti zanimljivo da vidite restauriranu Gornjomilanovacku zel. stanicu, makar u elektronskom formatu..

Takodje g. ivanjz, ako vas put nanese u Gornji Milanovac, bice mi drago da vas uz kafu u lokalnoj kafani (koja se sada nalazi u zgradi stare stanice) ugostim i uputim na znamenitosti Rudnicko-Takovskog kraja...

[ivanjz]

Jagafoto je napisao:

Ovu fotografiju dobio sam od Vladete- Vlade Petrovića, mog školskog druga. Na fotografiji je Vladin otac g. Svetislav B. Petrović, mašinovođa ložionice Lajkovac.
Čika Sveta je, na poleđini fotogtafije, pedantno zabeležio da je snimljena 15. aprila 1953. godine u LJubić na proslavi Dana železničara.



Na lokomotivi su Petrović B. Svetislav, mašinovođa i ložač Pučijašević Milisav. Poređani pored ograde su Aleksandar Jevtović šef ispostave lokomotivskog depoa Ljubić sa osobljem.

Svetislav je rođen 1926. godine, završio je četvorogodišnju osnovnu školu, upisao srednju, kako se tada govorilo- „gimnaziju“ u Valjevu i u drugom razredu majka ga ispisuje iz škole zbog rata i umalo izbegnutog streljanja u Valjevu...
Otac ga upisuje na zanat u Ložionicu u Lajkovcu gde ga zatiče oslobođenje. Prvi dani slobode su traumatični za mladog Svetislava – front ili zanat... Koja god jedinica naiđe, mobiliše Svetislava u partizane, čak tri puta u tri jedinice. Da Sveta izbegne Sremski front odlučio je general Milan Žeželj i mladog majstora ostavio da radi svoj posao u ložionici. Znao je general da će oslobođenoj otadžbini trebati i majstori, a ne samo pali junaci, te je tako Sveta izbegao zamke Sremskog ratišta...
Završio je zanat za bravara, radio u Ložionici i pedesetih godina postao mašinovođa. Usledila su česta premeštanja po potrebi službe- Knin, Sarajevo, Kosovo Polje... Osim po potrebi službe premeštali su ga i po volji sitnih duša koje se nisu slagale sa njegovim patrijarhalnim i pobožnim stavovima. Slava Petrovića je Sv. Georgije, Đurđevdan, šestog maja. Dođe Sveta na posao na svoju slavu ’53. godine; okiti lokomotivu zelenilom i završi po „potrebi službe“ u Kninu te tako nekoliko meseci ne vide svog, krajem maja rođenog, sina prvenca Vladetu...
Posle ’68. i ukidanja pruge prekvalifikovao se za dizel vuču i ’87 je otišao u penziju kao mašinovođa dizel vuče.

http://www.google.com

[ivanjz]

Pruga uskog koloseka Lajkovac – Gornji Milanovac - Čačak ,
zvanično je ukinuta 31. decembra 1969 godine, kada je poslednji voz
krenuo iz Čačka za Lajkovac. Evo novinarskog uzveštaja sa tog događaja.



Osoblje na zadnjoj vožnji.



http://www.google.com

[ivanjz]

Na fotografiji sa poslednje vožnje prugom Čačak – Lajkovac, koju je
postavio g. cira , i koja je svakako istorijska, od
31.12.1969. godine, osoblje ovog voza činili su: mašinovođa levo,
Jovanović Sava iz Lajkovca i desno, ložač Maksimović Živorad iz Ćelija,
koji su još živi i dobro se sećaju ove vožnje. Zabrinuto lice mašinovođe
Jovanovića sve govori, mlađi ložač Maksimović nešto je raspoloženiji.
Ukidanjem ove pruge, lajkovačke pruge su izgubile i svoj najvažniji krak,
prema Čačku, Užicu, Višegradu, Sarajevu ... a godinu dana pre i prema
Beogradu, pa se nekako ovo može uzeti i krajem značaja uskog koloseka
u Srbiji. Ostala je samo pruga prema Aranđelovcu i Mladenovcu, koja će
biti u funkciji nepunih 13 godina.

Šta da kažemo na kraju. SLAVA LAJKOVAČKIM PRUGAMA USKOG
KOLOSEKA I HVALA IM, OSTAĆE U SRCIMA SVIH ONIH KOJI IH JOŠ
PAMTE I VOLE.

http://www.google.com

[ivanjz]

http://www.google.com

[ivanjz]

Sdž361 je napisao:

U tekst o uvođenju radio kola i unapređenju naših železnica je pomenuto uvođenje električnog osvetljenja. Putnički vagoni su naravno osvetljavani od kada su se uveli na našim prostorima ali drugom vrstom svetla. Uostalom i na ulicama gradova je dugo trajala borba između gasnog ili petrolejskog i električnog osvetljenja. Na železnici je ona trajlala mnogo duže i tek posle II svetskog rata je elektrika zavladala u putničkim vagonima mada se gasno osvetljenje koristilo sve do kraja pedesetih.

Evo šta je sve korišćeno na našim železnicama. Na vagonima normalnog koloseka SDŽ zbog međunarodnog saobraćaja od početka je uvedeno gasno osvetljenje. Svaki vagon imao je odgovarajući broj "plamenova" tj. gasnih svetiljki i jedan ili više rezervoara za gas prema klasi i veličini. (vagoni nižih klasa su bili slabije osvetljeni). Samo su dvorska salonska kola pravljena za kralja Milana bila osvetljena Carskim uljem i svećama. (Negde sam čitao šta je tačno Carsko ulje ali sad ne mogu da se setim). Zašto dvorska salonska kola nisu osvetljavana gasom nije jasno ali može biti da su po sredi bili bezbednosni razlozi jer je gasni rezervoar na vagonu potencijalno opasan. Mada u istoriji naših železnica nisu zabeležene neke veće nesreće zbog toga. Da bi se omogućilo redovno osvetljavanje vagona na svim domicilnim stanicama su postojale stanice za punjenje gasnih rezervoara.
Za razliku od normalnog koloseka na vagonima uskog koloseka SDŽ se koristilo petrolejsko osvetljenje tj. petrolejske svetiljke, naravno veće i drugačijeg dizajna nego klasične petrolejke ali na istom principu.
U isto vreme Bosansko Hercegovačke Zemaljske Železnice (BHStB) su koristile osvetljenje acetilenom a na najnovijim salonima su već pre I sv. rata uveli električno osvetljenje.
Na pruzi Zrenjanin - Radojevo i na nekim privatnim železnicama koristilo se gasno osvetljenje.
Ovakvo stanje na uskom koloseku je razlog da je u stvari masovno uvođenje električnog osvetljenja na JDŽ počelo prvo na koloseku 0,76 m. Već pred II svetski rat je većina vagona uskog koloseka imala električno osvetljenje dok je na normalnom koloseku još početkom pedesetih skoro polovina vagona još uvek imala gasno osvetljenje. Na uzanom koloseku su samo vagoni na prugama Zrenjanin - Radojevo, Dubravica - Požarevac - Ladne Vode kao i nekoliko vagona sa Podravskih železnica imali gasno osvetljenje i posle II sv. rata.

http://www.google.com

[ivanjz]

Jagafoto je napisao:

Zbog udesa na barskoj pruzi kod Bojovića groba, kasno smo krenuli na putovanje. Kombijem, kojim putujemo prugom koje više nema, vozila se u Divce ekipa koja je lokomotivu sa udesa osposobila za dalju vožnju. Normalno, kombi smo dobili za svoje putovanje tek po Milivojevom povratku u Lajkovac.
Obilazak trase danas počinjemo od Gornjeg Milanovca. Nije nam lako pronaći stanicu Ljutovnica. Prolazimo Milanovac, pratimo putokaze i odvajamo se ka Ljutovnici . Pre ljutovničke crkve, primećujemo da se trasa ukršta sa putem. Stajemo i krećemo ka Milanovcu delom trase koji je iskrčen u dužini od stotinak metara. Sa desne strane, odmah pored puta, nalazi se betonski temelj nekadašnjeg signala, pretpostavljamo. Posle iskrčenog dela, trasa nekadašnje pruge je zarasla u šibje, trnje i bagremovo drveće.
Vraćamo se peške preko puta. Idemo kolskim putićem, kroz livadu, pored obale. Uskoro shvatamo da je obala trasa nekadašnje pruge. Krećemo se u pravcu Nakučana spuštajući se niz brdo pored trase kojom je nemoguće ići i koja ostaje iznad nas. Ispred kroz granje vidimo stub nekadašnjeg vijadukta. U uvali je propust, koji je štitio stub od prolećnih bujica. Propust je dobro očuvan. Kad je pruga ukinuta nije razrušen; bila bi veća muka i trošak od ovo malo kamenja koje bi se pridobilo za neke druge potrebe. Sada preko njega prelazi kolski puteljak kojim meštani dolaze u njive i kojim mi stižemo do kamenog stuba od vijadukta koji je premošćivao uvalu u kojoj se nalazimo. Idući dalje uz brdo ka Nakučanima primećujemo kameni zidić, početak nekadašnnjeg vijadukta. Vidi se da je ova tačka na visini trase sa druge strane...
Puteljkom zaraslim u ostrugu idemo dalje. Na trasi šiblje, ostruga, orasi, jabuke, šljive... Pored trase u šumarku je kuća zidana blokovima. Neomalterisana i napuštena. Malo dalje železnička zgrada iz onog vremena. Kroz prozor visi zavesa, najlonka. Iza kuće, vinova loza, ostatak vinjage pod kojom se nekada, davno, odmaralo od letnnjih žega i napornog rada. Loza je rodila, crno grožđe, ukusno...U dvorištu šiblje... Ispred kuće, ljuljaška koja još odoleva zubu vremena. Sa prečke, koja je na drvenim stubovima, visi na užadima ljuljaška napravljena od dve daske između kojih raste mlada šljiva debljine kažiprsta...
Ispred kuće je nadstrešnica- veranda. Nema vrata, razvaljena su. Unutra, na korak od vrata, cipela, bela, ženska. Do zida naspram ulaza, šporet – smederevac. Sa leve strane ulazna vrata u kuću sa tri odeljenja. Prvo je kuhinnja iz koje se ulazi u sobu sa krevetom i nešto razbacanih stvari. Sledeća prostorija je spavaća soba, kauč sto, ormar. Napušteno ko zna kad i zašto... U ormaru, garderoba, ženska; servis za ručavanje; na stolu- gomila novčanika, praznih. Na zidovima- gobleni; portret mladića- uljana slika. Ima i fotografija u boji, starih i oštećenih. Ko li su ljudi na njima, bivši stanari ili bliske osobe nekadašnje gazdarice, vlasnice garderobe iz ormara? U kuhinji: sto, kredenac, viseći elementi, frižider je baš onakav kako ja zamišljam prvi model ovog uređaja. Masivan, zaobljenih ivica, sa puno hromiranih delova. Unutra, u frižideru, ostaci hrane, neoprano posuđe. Kao da je juče domaćin otišao odavde... U celoj kući prljavština, vlaga, miševi su uradili svoje- izbušili zidove, izgrizli papir. Ona gomila novčanika u drugoj sobi, navodi na pomisao da je ovde neko svodio rezultate svog džeparoškog posla? Izlazimo iz kuće. U dvorištu su još dve zgradice, šupa i klozet. Na kući u kojoj smo bili krov je u dobrom stanju, zidovi su omalterisani. Naziru se ostaci ograde zarasli u korov i ostrugu.
Nastavili smo svoje putovanje. Kolski put se jedva nazire od ostruge koja navodi na pomisao da ovde ljudska noga nije skoro kročila. Trasa se teško razaznaje. Izlazimo u livadu. Međa livade, sa donje strane, je trasa nekadašnje pruge. Uglavnom se prepoznaje po nivelaciji koja prati kosu brda na kom se nalazimo. Nema svrhe dalje ići. Vraćamo se na put gde smo ostavili vozilo i Milivoja. Milivoju donosimo nekoliko grozdova da ga odobrovoljimo zbog dugog čekanja.
Rešili smo da idemo asfaltnim putem u centar Ljutovnice da se raspitamo za put do stanice. Dolazimo pred crkvenu portu, do puta ograđenu novom ogradom lepo obojenom. Kapija, nova skoro urađena sa četiri stuba zidana kamenom i sa tri luka koji nadkriljuju ulaze, dva pešačka i centralni - kolski. Od kapije do crkve vodi staza sa kamenim pločama utopljenim u beton. Levo od ulaza česma, kameni sto, klupa poput novih klupa na železničkim stanicama. U porti, nekoliko smatram, stoletnih hrastova koje bi tri čoveka teškko obuhvatila. Pod svakim je kameni sto. Pojedini stolovi su popadali, a pojedini su u dobrom stanju. Crkva i zvonik su drveni, ograđeni tarabom. Levo od kapije, nova metalna ploča na kojoj se dragoj braći i sestrama kaže da je u hramu zabranjeno fotografisanje i snimanje, bez blagoslova sveštenika, osim o krštenjima i venčanjima. Obilazimo okolo i snimamo šta nam se sviđa dok i to nije zabrannjeno.
Desno od ulaza je parohijski dom i sveštenički stan. Pozvonismo i niko nam se ne javlja. Iza kuće izlazi mlada popadija. Nije joj poznato gde je stanica. Žao joj je što sveštenik nije kod kuće, on možda zna. Ovo im je prva parohija. Od skoro su ovde, došli su iz Čačka. Izlazimo iz porte. Nigde nikog, iza krivine se pojavljuje žena. Čekamo da dođe bliže, ali ona razgovara sa nekim u dvorištu u kom se vidi bunar sa drvenim santračem i kolskim točkom sa strane. Idemo do nje. Znaju oboje, i ona i sagovornik. Objašnjavaju nam. Zahvaljujujemo i vraćamo se ka Milanovcu.
Trafo stanicu, koja nam je orijentir, lako nalazimo. Sad tražimo dve kuće sa leve i velike tuje sa desne strane puta. Nema ih, nisu dovoljno velike, kаkko smo ih mi zamislili ili smo ih prošli. Kroz rastinje pored puta, u dolini ispod nas, ugledasmo zgrade za kkoje pretpostavljamo da je Ljutovnica. Skrećemo levo na sporedni put kojim se spustamo do blizu stanice.
Kombi ostaje na puteljku kojim Mileta silazi do stanice. Ja idem padinom kroz trnje tražeći lepše mesto za snimanje staničnog kompleksa. Snimajući stižem do kamene podzide niz koju se spustam na nivo staničnog kompleksa. Najbliža mi je zgrada u kojoj su stanove imali otpravnik vozova i nadzornik puge. Sa druge strane, od Srčanika dolazi Mileta, snimajući kamerom. Idemo oko zgrade. Do koloseka su prozori polupanih stakala kroz koje se vidi prazna prostorija. Zgledamo se, Mileta i ja, pa pošto je prozor već otvoren, rešismo da uđemo i vidimo kako je u ostalim prostorijama. Znatiželja pobeđuje probleme u našim leđima prouzrokavane, od vremena prilično požutelim krštenicama Jedva se uspentrasmo i uđosmo kroz prozor. Podovi su drveni – patos za čudo nije skinut. Malter počeo da otpada sa plafona i zidova. Miševi izbušili zidove, ljudi poskidali elektro opremu, gole žice vire sa razvodne table... Po nekoliko zaostalih i oštećenih, a praznih skladišnih kartona, slutimo da je prostor korišćen za skladištenje nečega. Tavanica u jednoj prostorije provaljena. Vide se dobro očuvane grede, krov ne prokišnjava pa je zgrada bezbedna još neko vreme... Izlazimo. Obilazim sa druge strane zgrade. Cela strane u trnju i ostruzi. Kupine ulaze kroz prozor. Na kraju zida betonske stepenice i otvorena vrata za drugi stan. Ulazim. Podne daske skinute, polupane plastične posudice u kojima je bio med. Nered. Gornja okna od prozora su puna ostruge.
Sledeća je zgrada bivšeg magacina; polupanih prozora, skinutih vrata. Vrata su uneta u prostoriju koju su nekad zatvarala. Zgradu do ove koristi planinarsko društvo iz Milanovca kao planinarski dom. Kroz prozor se vidi gomila uredno složenih dušeka.
Stanična zgrada je na kraju kompleksa. Nalik je na stanice u Latkoviću i Ugrinovcima. Izvorni, stanični natpis je obijen, pa prekriven malterom. Objekat je korišćen za potrebe krojačke zagruge. Valjda je zadrugare koji su zgradu koristili, bilo sramota da rade u objektu železničke stanice pa su natpis skinuli i postavili tablu sa nazivom svoje firme. Zatirali su tragove onih koji su ovde radili pre njih i koji su ove objekte sagradili. Sada nema zadruge... U sećanju ljudi objekat je i dalje zgrada bivše stanice Ljutovnica iako, nema staničnog natpisa. Niko je ne pamti kao zadružni objekat, mada zadružni natpis još nije izbledeo... Ko zna možda je to neka nebeska pravda...
U daljini, gde su bile ulazne skretnice, od Nakučana, pase stado ovaca. Niz padinu silazi čovek, kako se ispostavlja, vlasnik stada. Upoznajemo se, Zdravko Jeremić je on. Bivši železničar, radio je do ukidanja pruge ovde u Ljutovnici. Pitam se odakle mi je poznato ovo ime, Zdravko. Pa da! iz detinjstva. Komšija Mikailo je nebrojeno puta pričao o svom dobrom drugaru, dobrom čoveku, iz Ljutovnice, Zdravku. Zdravko priča Mileti, saznavši da smo iz Lajkovca, da je i on radio, kao pozivar, u Lajkovačkoj ložionici posle ukidanja pruge. Pitam ga da li je znao Mikaila Grujičića. Kako da ga ne poznaje kad su se mnogo puta posećivali. Poznaje mu svu rodbinu za čije se zdravlje raspituje, po imenu. Iznenadi se saznavši ko sve nije među živima. Raspituje se za mnoge Lajkovčane, železničare i ostale. Koja slučajnost, od svih meštana Ljutovnice sreo sam jedinog za kog sam znao, iz pričanja moga pokojnog komšije.
Pita me Zdravko od kojih sam iz Lajkovca, pošto nije obratio pažnju šta sam rekao kad smo se upoznali. Kažem mu i pitam da li je poznavao mog oca Miladina, u ono vreme, pružnog radnika. Da, znao sam! i odmah daje dokaz, pokazujući na svom obrazu mesto gde je moj otac imao mladež. Lepo smo se ispričali sa Zdravkom, koji nas je zvao na kafu u svoje domaćinstvo. Nismo otišli jer nam je mnogo vremena prošlo u traženju stanice. Zdravko je kupio deo železničkkog zemljišta i proširio svoje domaćinstvo sa pogledom na stanicu u kojoj je, radeći, proveo deo svoje mladosti. U istoj stanici, sada u penzionerskim danaima, napasa svoje stado. Ovde, gde su bili stanični koloseci kojima su prolazili vozovi i putnici, sada pasu ovce... Raste trava na mestima gde nije bilo ni travke. U nekadašnjem kanalu,za odvod vode sa staničnog terena - drveće zavidne veličine. Kanal je ozidan tesanim kamenom ali drveće je našlo svoj put da izraste i da se razvija...
Objasnio nam je Zdravko funkciju sačuvanih objekata u stanici u kojoj su bile stacionirane dve lokomotive koje su kao zaprežne dovlačile vozove iz Milanovca i Krive reke, odnosno Ugrinovaca u Ljutovnicu, koja na je najvišoj tački na pruzi Lajkovac – Milanovac. Još malo smo popričali sa Zdravkom pa smo nastavili putovanje vrativši se na put za Milanovac sa željom da dođemo do stanice, odnosno ukrsnice, Srčanik.

[ivanjz]

Jagafoto je napisao:

....
Nastavivši putovanje, uskoro skrećemo sa Ibarske magistrale i nastavljemo prugom. Dolazimo do putokaza sa prezimenima domaćinstava do kojih se može stići prugom. Idući dalje ka Krivoj Reci, stižemo do mostića bolje reći propusta preko potoka koji je u ovom periodu presušio. Raspitujemo se za mogućnosti daljeg putovanja trasom pruge koja je odavde prilično zarasla u šiblje... Nastavljamo. Jedemo jabuke koje je Milivoj otresao dok smo se raspitivali za dalje putovanje i dok smo zahvaljivali za ponuđenu kafu, pravdajući se dugim putem koji nas čeka i izgovorom ''dosta su nam i jabuke koje je kolega obrao''. Na svakom koraku se primećuje da je jesen na pragu. Sve je više žute boje na rastinju.
Odjednom, na krivini – spomen česma, na mestu gde se pre skoro pola veka desio udes u kom su poginula dvojica železničara, Lončar Milan i Tanaskković Radivoje Raka. Zaprežna lokomotiva je usled velike brzine iskliznula, udarila u breg i survala se niz liticu. Na lokomotivi se prevozio i pružni poslovođa Lončar koji je iskočio iz lokomotive dok je padala niz liticu. Pri padu, lokomotiva mu je priklještila noge, a vrela para pod pritiskom mu je presekla grlo. Poginuo je i mašinvođa Raka, dok je ložač preživeo, mada je teško povređen od vrele pare. Spomen česmu su za desetu godišnjicu, 1967, podigli železničari sa ove pruge. Česma funkcioniše i čuva uspomenu na poginule i na vreme kad se ovuda odvijao saobraćaj sa svim onim što ga prati, i lepim i opasnim. Čuva uspomenu i na one koji su je podigli...
Uskoro se pojavljuje čistina. Sa leve strane nekoliko sena, a sa desne - zgrada građena u stilu ''onog'' vremena. Prolazimo između. Već smo u stanici Kriva Reka. Stanična zgrada je srušena. Na mestu gde je nekada bila rastu lipe koje su možda u svojoj mladosti osetile vreli dah parnih lokomotiva. Zgrada koju smo malopre prošli sada je štala. Nekada- magacin. Možda. Na proplanku preko puta nekadašnje stanice, dominira lepa žuta kuća. Stambena zgrada ondašnjih železničara. Od objekata bivše stanice ništa više nije sačuvano. Kod stambene zgrade, velika ruina, dom kulture. Još jedan svedok onog vremena kada je ovde vrvelo od života i ljudi koji su radili i putovali. Osnovna škola u susednom Šilopaju onda je imala 600 đaka, danas jedva desetak. Škola u Šilopaju je zatvorena a za ovih desetak đaka svakodnevno dolazi autobus iz Milanovca i vozi ih u tamošnju školu.
Na izlasku iz staničnog područja, sa leve strane u belo okrečena kućica, braon ofarbana stolarija, prozori sa mnoge pregrada. Ograda - kamenom zidani stubovi između kojih su horizontalno posravljene brezove oblice. Lepo. Plac na kom je kućica, nešto je viši od nivoa u kom je bila pruga. Postoji dobro, domaćinski očuvana kamena podzida, do pruge. Od stanara saznajemo da je to kuća nadzornika pruge. Kuću su u toku Prvog svetskkog rata sagradili srpski neprijatelji. Bolje reći, zidali su je zarobljeni Rusi a Austrougari su štražarili i prisiljavali na rad svoje neprijatelje... Ukidanjem pruge, železnica je objekte prenela Opštini koja je kuću prodala nekom milicioneru iz Beograda kome se nije isplatilo da je održava za povremeno stanovanje pa ju je prodao. Kupila ju je gospođa koja sada u njoj povremeno živi.
Kada se umori buke i gužvi beogradskih, dođe ovde da napuni baterije, kako reče. Nadiše se čistog vazduha, našeta se šumama i proplancima. Svakodnevno sa šumskog izvora donosi vodu za piće, dok tehničku koristi sa sopstvenog vodovoda. Rođena je u blizini. Kuća je na imanju čiji je vlasnik pre prolaska pruge bio njen deda po majci. Tako se ona povremeno vraća svojim korenima, kako se to sada kaže. Priča nam da se u njenom detinjstvu kad uveče dođe voz sve crnelo od ljudi. Dođe pun voz naroda koji se vraća iz Milanovca i drugih gradova pa se razmili po proplancima... Sada ima nekoliko kuća u kojima ima ljudi, strijih. Vremenom, ukidanjem pruge, svi su negde otišli...
Zahvaljujući ovoj gospođi, saznali smo za izvor koji su prilikom gradnje pruge, izvođači ''kultivisali'' – napravili betonski rezervoar koji i još uvek postoji. Stara, dobra, švapska gradnja odoleva vremenu. Izvor se ne koristi. Gospođa je kupivši kuću i setivši se izvora, vodu nosila u Beograd na analizu. Voda je zagađena bakterijama iz štale, u čijoj blizini protiče pod zemljom, i nije za piće. Naša znatiželja je pobedila upozorenje da je do izvora teško doći. Padina kojom de spuštamo u potrazi za izvorom je zarasla u ostrugu i prilično je strma. Rezervoar je pri dnu padine, u dobrom je stanju i ima vode. Krećući se uz jarugu, koja je nekoliko metara ispod rezervoara, dolazimo da propusta ispod pruge u Km 254+520. Propust je u odličnom stanju, dobro očuvan, bez vidljivih oštećenja. Nema tragova od proteklih planinskih bujica, vremena i ljudi. Urađeno po propisima onog vremena i danas postoji... Prošli smo kroz propust čiji je svod visine oko dva metra. Sa druge strane je šumarak koji se proširio bankinom uz koju pokušavamo da izađemo na trasu. Krivudajući od drveta do drveta, izlazimo na prugu i vraćamo se ka kući nadzornika pruge gde su ostali Milivoj i komobi. Dvadesetak metara iznad propusta, Mileta, u korovu, nalazi kameni kolometarski stub na kome je uklesano 124 a isod veće ''5''. Znači od Beograda smo daleko 124 kilometra i 500 metara idući ćirinom prugoom ka Milanovcu.
U međuvremenu, vlasnica nadzorničke kuće je skuvala kafu da se malo osvežimo pa da nastavimo putovanje ka Nakučanima do kojih dolazimo, najvećim delom, idući trasom pruge. Trasa je sve više zarasla u šiblje kroz koje se jedva probijamo. Pored pruge su na više mesta složena drva, isečena i složena, spremna za prodaju.

http://www.google.com

[ivanjz]

Jagafoto je napisao:

U četvrtak, 11. septembra 2008. godine, od g. Marka Tajsića dobio sam
ovu fotografiju na kojoj je vijadukt na izlazu iz stanice Nakučani (ka
Ljutovnici). Fotografiju je 1964. godine snimio g. Marko Tajsić.



Na fotografiji je lokomotiva čiji se broj ne vidi a koja je pripadala ložionici
u Lajkovcu. Mašinovođa je Pavlović Boško - Krcun iz Lajkovca. Deca u
prvom planu su Dragana i Dragan, deca g. Tajsića.

Od svega što se vidi na fotografiji, ostali su samo kameni potporni stubovi
vijadukta. Deca su odavno otišla svojim putevima ili prugama.
Lokomotiva je završila na otpadu a čelični nosači i šine su ukidanjem
pruge demontirani. Mašinovođa je okončao svoj radni vek u ZOVS-u
Lajkovac, i već desetak godina nije među živima.

Inače, g. Marko Tajsić, autor fotografije, železnički je penzioner koji je
svoj radni vek započeo kao otpravnik vozova u Čačku i Ljutovnici. Kao
šef stanice službovao je u Ugrinovcima, Ljutovnici i Ljubiću. Posle
ukidanja saobraćaja na ovoj pruzi, premešten je u ŽTP Beograd na mesto
načelnika komercijalnih poslova. Kasnije je, do penzionisanja 1987,
obavljao posao direktora Sektora za prevoz putnika.

Upoznao sam ga u Nakučanima u kući sa pogledom na ostatke zgrade
nadzornika pruge u kojoj je šezdesetih godina živeo i službovao, sada bi
rekli gospodin, a tada drug Zarić Stanimir, pružni desetar i tast g.Tajsića.
Na nadzorničkoj kućici nema krova, nema desetara, a nema ni pruge...
Samo trasa koju priroda opet uzima pod svoje... Korov, drveće i vreme
vraćaju prirodi ono što joj je čovek jednom oduzeo, koristio, pa
napustio...



http://www.google.com

[ivanjz]

Jagafoto je napisao:

Železnički penzioner, G. Marko Tajsić se priseća:

Uvek su bile neke lagane vožnje na ovom delu pruge. Pojavljivala su se
klizišta... Jedne godine, pedeset i neke, iskliznuo je putnički voz sa
zaprežnom lokomotivom između Ugrinovaca i Krive Reke. Isklizla je
zeprežna lokomotiva i pobila se u zasek. Na toj lokomotivi bio je i
nadzornik pruge Lončar Milan. Od udara u zasek i od pada lokomotive
odbio se parni vod za napajannje pištaljke i para je počela da šiklja na
sve strane. Taj nadzornik je iskočio sa lokomotive dok je padala, ali mu
je lokomotiva priklještila noge. Para se lokomotive je kroz cev za
pištaljku bila u pravcu grla Lončarevog i presekla ga je.

Ima i spomenik...Poginuli su Milan Lončar od pare, a mašinovođa Raka
Tanasković je poginuo u lokomotivi. Ložač je teško povređen (oparen) ali
je ostao živ.



Milija Mitrović o istom priča:

Lokomotiva je isklizla – udarila u breg. Cev - parni vod za ''sviralu'' do
tog udesa je išla kroz ''kujnu''. Pri iskliznuću-udaru u breg krov je
presekao cev iz koje je pokuljala vrela para pritiska 10 – 12 atmosfera i
presekla grlo nadzornika kome je lokomotiva priklještila noge. Posle
udesa urađena je izmena na parnim lokomotivama, cevi i ''svirale'' su
izbačene van kujne i sa krova lokomotiva prema parnom domu...

Inače, ''kujna'' je prostor u lokomotivi u kom su posao obavljali
mašinovođa i ložač.

http://www.google.com