Porukaod jovanla » 03 Apr 2012, 18:15
.
Илија Мисаиловић,Радован Глибетић
ШАРГАНСКА ОСМИЦА
РЕЗИМЕ:
Железничка пруга Ужице – Вардиште пројектована је у Србији 1903,
као део јадранске пруге на правцу Прахово – Котор (Дубровник).
Њена градња је одлагана све до 1906, када је у Босни пуштена у
рад железница Сарајево – Вардиште. Убрзо потом, почеле су
припреме за градњу пруге Сталаћ – Чачак –Ужице – Вардиште. Ова
пруга је грађена по етапама, и први воз у Ужице је стигао из Сталаћа
1912. Даља градња према босанској граници је стала због балкан-
ских и Првог светског рата.
У току Првог светског рата, по окупацији Србије крајем 1915, Аустро
-Угарска је убрзо организовала градњу пруге Вардиште – Ужице како
би добила железничку везу на ширем простору Балканског
полуострва. Радови су почели почетком марта 1916, а главна радна
снага су били руски и италијански заробљеници.
Према доступној архивској грађи, радови су отворени на целој траси
од Вардишта до Ужица, а главно градилиште је било смештено у
Мокрој Гори у подножју Шаргана. И поред тога што су радови добро
напредовали, изграђена је била и железничка станица у Мокрој Гори,
а започете на Шаргану и Кремнима, завршен је био и доњи строј до
деветог километра од Вардишта, радови су прекинути септембра 1916.
По завршетку рата у новоствореној држави Краљевини СХС показала
се потреба да се што пре направи железничка веза између Србије и
Босне. У програм градњи нових железница ушла је и шарганска
пруга. У години 1919. претходни пројекти су усаглашени са избором
извођачке варијанте, па је у пролеће те године Министарство
саобраћаја наредило, да се на основу тога пројекта настави
градња железнице Ужице – Вардиште.
Пројекат ове пруге урадили су инжињери: Хуго Кајнцл, бивши
инспектор некадашњих босанско-херцеговачких железница, као
један од пројектаната ове пруге и градитељ још за време бивше
монархије, затим Ранисав Аврамовић, Милорад Миливојевић, Васа
Марковић, Андра Станић, Станислав Соботка, Никола
Ђурић, Миливоје К. Борисављевић, који су са српске стране и као
бивши инжењери на раду на овој прузи урадили прве потезе на
њеној траси.
Најинтересантнији део трасе односио се на савлађивање висинске
разлике између мокрогорске котлине и шарганског превоја. Тај
проблем решен је чувеном шарганском „осмицом”.
Руководилац извођачког пројекта био је инжењер Хуго Кајнцл, а шеф
Секције за трасирање пруге био је Станислав Соботка, па њима и
припада највећи део ауторства техничког решења савлађивања
шарганског успона у облику петље или осмице.
Траса ове пруге ишла је од Ужица долином реке Ђетиње све до
Шаргана, не рачунајући делимично скретање од ове реке у
креманској котлини. На овом делу максимални успон износио је 14
промила. Од станице Шарган–Витаси до Котромана инжењери су
успешно решили висинску разлику на траси пруге између ове две
крајње тачке (тунел Шарган 808, - тунел Балван 453) од 355 метра, са
максималним успоном пруге од 18 промила.
На уздужном профилу трасе пруга је полазила из Ужица са 404 метара
надморске висине, у Стапарима је била на 521 m nv, Врутцима 584 m,
Биосци 636 m, Кремнима 743 m, у железничкој станици Шарган
–Витаси 806 m, и највећу висину је имала у најдужем шарганском
вододелничком тунелу – 808 m надморске висине, да би се на
Јатарама спустила на 701 m, у Мокрој Гори 567 m и у тунелу 53. на
бившој граници 453 m nv.
Траса је била дуга 57,9 километара, и то: Ужице–Стапари 8,9 км,
Стапари–Врутци 5,5, Врутци–Биоска 7,5, Биоска–Кремна 8,1 и
Кремна–Шарган Витаси 5,0 км. Дужина пруге Шарган-Витаси – Мокра
Гора износи 15,5 км и до босанске границе 7,4 км, што укупно износи
од Ужица до Вардишта 57,9 километара.
Свечано је пуштена у рад 25. децембра 1925. године.
Пруга је донела велики економски и културно-просветни просперитет
краја кроз који је прошла. Само од Ужица до Мокре Горе омогућила
је запослење око 500 радника. Поспешила је развој трговине грађом,
подизању парних стругара, отварању рудника и развоју туризма.
Радила је пола века на добробит целе државе. Из Босне према
Србији железница је највише превлачила сировине (угаљ, дрво,
грађу) а обратно готове индустријске и пољопривредне производе. И
поред великог значаја у привреди Југославије укинута је 28.
фебруара 1974. године.
Три деценије по укидању узане пруге од Ужица до Сарајева,
обновљена је Шарганска осмица као прва Музејско-туристичка пруга
у Србији. Саобраћај на обновљеној прузи Мокра Гора – Шарган –
Витаси, свечано је отворен 28. августа 2004.
Железница Републике Српске, односно Босне и Херцеговине је
прихватила идеју да се музејске пруга продужи до Вишеграда, како
би се у потпуности испуниле пророчке речи Митра Тарабића да
ће „гвоздени пут по његовом укидању испотекаре обновити за
забаву и уживанцију“.
Идеју обнављања шарганске пруге коју су покренули чланови
Удружења „Шарган“ најпре су прихватили у ЖТП-у радници
Железничког музеја, а потом и руководство ЖТП Београд. Поред
Железнице списак помагача и симпатизера идеје Шарган се проширио
на велики број пословних пријатеља и сарадника ЖТП Београд, а
потом су ту идеју свестрано помогла и ресорна министарства у Влади
Републике Србије.
У току обнове Шарганске осмице 2002, на Шарган је стигао и
прослављени редитељ Емир Кустурица који је уз обнову пруге снимио
и играни филм Живот је чудо. По завршетку филма на брду Мећавник
Кустурица је изградио Дрвенград у духу осаћанске брвнаре која је
некада била доминирајућа архитектура на овим просторима.
У Дрвенграду се првенствено врши анимација филмске уметности са
свакодневним филмским пројекцијама уз организовање и филмског фе
стивала Кустендорф, као и одржавање разних других семинара из
области уметности. Дрвенград је уз Шарганску осмицу постао и
велики центар туристичке привреде у Златиборско-тарском региону.
Обнављање Шарганске осмице на прелазу у трећи миленијум
показаће се као један од најпрофитабилнијих туристичко-музејских
објеката у Србији. С једне стране, обновљена је једна железничка
пруга која је на Шаргану изграђена као јединствено техничко
решење у свету, а с друге стране, обновљени објекти су обезбедили
просперитет планинским селима у окружењу, која су се на крају
XX века нашла у потпуној стагнацији.
Генерација Мокрогораца која је у време укидања узане пруга била у
основној школи, крајем века се нашла са визијом да је обнављање
пруге велика шанса за препород Мокре Горе и Кремана. Као
четрдесетогодишњаци вратили су се у Завичај и положили велику
матуру свог живота. Они су тако сачували од заборава техничку
умешност српских и страних инжињера на траси шарганске пруге,
високо вредновану у целом свету.
.